TEKST
Pesmu Osveta u svom maestralnom stilu izvodi grupa Beogradski sindikat. Kako smo već navikli od ovih momaka oni kroz tekst ove pesme oslikavaju neka dalja, lepša vremena u odnosu na današnjicu. Isto tako kroz reči ove numere prepliću se ljubav i bol, kao i žal za nečim davno izgubljenim.
Pesma zahteva pažnju, mora se slušati sa razumevanjem da bi se razumela njena srž. Svako slovo u ovoj moćnoj pesmi nosi posebnu težinu. Dah njenog teksta ledi krv u žilama i prenosi brigu za budućnost naših sinova.
Zanimljivo je i to da u nekim delovima pesme članovi ove grupe pevaju o Kosovskoj bitci, tačnije o Vuku Brankovići i Knezu Lazaru, ali opisuju ih kao iz narodnih pesama, a ne iz same istorije što ovu pesmu čini još veličanstvenijom.
Tekst pesme Osveta
Ovo je veoma stara priča. U to doba rime behu sasvim drugačije od onih sto postoje danas.
Slike raja, a u stvari slike kraja.
Rosom umiven, obasjan suncem što se rađa,
pesma slapova što sa kamenjem se svađa,
i prija mi vetar što se probija kroz čestar,
sobom poneo je misli da danima sam vezan.
Da ovo nije sunce zore rane, već je moje patnje plamen,
slapovi su korbac, razapet na točak,
telo mi je kamen, rosa krv iz rane,
i zemlja bi se opila mukom moje braće.
U životu ishod često zavisi od jedne odluke, jedne bitke, jednog vođe.
Ceo život za jedan dan, za počinak ne znam,
nezadrživo sutra, ja neminovno smrtan.
Savladiv trenutak, strah u meni sputan,
moj poznanik stari već nebrojeno puta.
Ne odlazi k’o uvek već šatorom luta,
snagu noćas skupljam iako osećaj je slutnja.
Sutra, sve oči biće uprte u mene,
jer prvi napad biće kako ja krenem.
A sve posle toga pamtiće vreme,
a da li će pamtiti i moje pokolenje?
Dok mislima lutam po kampu posmatram lampu što gori,
i pitam se da l’ ratnike moje ista misao mori,
jer potreban je svaki punim srcem da se bori,
da veruje u sebe i u onog što ih stvori,
koliko ja verujem u njih i koliko ih volim,
i moja desna ruka što ih sa mnom uvek vodi…
U sobi senke,
Straža!
Prepad, stisak snažan, prvog rušim, drugog bacam, omča oko vrata.
Sapet sav sam, sad sam ostajem bez daha,
ostajem bez snage, svladan na kolena padam.
Zadnjim trzajem oružje na podu hvatam za balcak.
Napadača nogom prignječena šaka,
na ostrici mača ubice životinjska grimasa,
mog komandanta, mog iz borbe brata,
vođe moje garde, a sada mog dželata!
Nakon što je mučki uhvaćen i bačen na gubiliste, u trenucima pred smrt, našem junaku pred očima prolaze slike života.
Majčin pogled i osmeh, očev uzvik za podstrek,
sa mnogo volje, teško u vežbi, nedorastao za koplje.
Sa monasima učim prva slova,
zbog kazne suze uzdržavam od bola.
Prva borba, miris krvi drugova iz stroja.
Miris njene kose, poljubac u senci topola.
Lepa kao anđeo penje se na oltar,
svatovi u radosti, ja srećan što je moja.
Otac u mukama mi umire na rukama.
Proslavljam u suzama propast mojih dušmana,
Rame uz rame, ja i vođa moje garde,
nepažnjom usred obruča, odlučno spasavamo glave.
Rođenje svoga sina vinom pozdravljam do zore.
Divlji vepar u trku jednim zamahom oboren.
Kruna sjajna u rukama patrijarha,
stegovi na vetru, narod pozdravlja kralja.
Osećanja sve su dalja,
samo tuga, ostaje da prati me svuda do kraja puta.
Za prelaz preko reke faliće mi dukat,
i za počinak nije spremna kuća,
zato nastavljam da lutam.
Večno zarobljena, duša našeg junaka ostaje da proganja izdajnika.
Svoje telo sa visine gledam besan,
vrane što mi kidaju rane teram,
al’ da ih sklonim ne uspevam.
Za odmor više ne znam, besan,
neminovne sudbine svestan, spokoja željan, treba mi mir.
Podig’o sam duhove iz leševa drugova,
a birao sam najgore, žedne vode osvete,
proklete na lutanje dok usud svoj ne ostvare,
ja i moje utvare tvoje pohodimo košmare.
Nekad znam i da krenem sam da te proganjam,
k’o zmaj menjam obličja, iza tebe sam.
Moj dah ti ledi krv u žilama,
brine te sudbina tvojih sinova,
bežiš od krvavih prizora.
I smeh odjekuje k’o greh između dvorskih zidova,
dok od krikova da pobegneš ne možeš,
stojiš prikovan.
K’o u temelj zazidan, k’o živ zakopan,
gubiš dah, dok nokte lomiš grebući svoj sarkofag.
Puštam te da pobegneš, samo ostavim ti ožiljak,
da te podseti na sastanak sutra pred počinak.
Jer tvoji strahovi moji su mačevi,
ni najjači oklop ne može da zaštiti od savesti.
Jutra dočekuj na kuli budan,
al’ budi svestan da kad tad pašćeš u san,
da te opet dočekam.
No comments yet